O немогућности Утопије на простору Латинске Америке: Уранија и Мексички сан, Јелена Арсенијевић Митрић

Јелена Н. АРСЕНИЈЕВИЋ МИТРИЋ^[1]

Универзитет у Крагујевцу

Филолошко-уметнички факултет

Катедра за српску књижевност^[2]

О (НЕ)МОГУЋНОСТИ УТОПИЈЕ НА ПРОСТОРУ ЛАТИНСКЕ АМЕРИКЕ: УРАНИЈА И МЕКСИЧКИ САН Ж. М. Г. ЛЕ КЛЕЗИОА

У књижевним делима Ж. М. Г. ле Клезиоа и Едуарда Галеана огледа се јасна тежња да се изнова размотре и доведу у питање колонијални подухвати на подручју Латинске Америке, али и да се разоткрију нови, усавршени и наизглед маскирани облици колонијализма на поменутом простору данас. Галеано, уругвајски писац и новинар, овом проблематиком бави се у књигама Отворене вене Латинске Америке: пет година пљачке континента и Бити као они: култура мира и неоколонијализам, а Ле Клезио у роману Уранија и антрополошко-историјској студији Мексички сан или прекинута мисао амероиндијанске цивилизације. Код оба аутора присутна је свест о погубном учинку капиталистичке експанзије започете у XVI веку, која је уједно обележила почетак модерне епохе као и процес глобализације. Криза, о којој се данас све више говори, а присутна је на свим пољима, пре свега је криза морала. Евроатлантски империјализам савременог доба проналази нове начине како би продужио кризу и њоме што ефикасније управљао, било преко међународних организација, великих корпорација или појединачних држава, које настоје да за себе креирају изоловано острво, утопијски пејзаж, али на уштрб среће и по цену слободе остатка планете. Поменута тежња као и вековно прикривање истине довело је до тога да данас, заправо, сви живимо дистопију.

Кључне речи: Ж. М. Г. ле Клезио, Е. Галeано, С. Салгадо, Латинска Америка, утопија, криза, (нео)колонијализам, европски империјализам, капиталистичка експанзија

Врт је место где смо хтели да благујемо

још пре но што је нешто било створено или рођено

...

Ах, блажене земље

с ону страну бродолома и острва где јабуке

 не морају више да падају.

Робер Марто

Стваралаштво Ж. М. Г. ле Клезиоа је у потпуности уроњено у савремени друштвени тренутак. Иако писац Књиге бекстава и неко ко је сопственим стопама и књигама пропутовао читав свет, није желео да у свом делу избегне помињање „неугодних“ истина од којих савремена цивилизација окреће главу. Књижевни простор за њега није оаза заборава, поље ескапизма, лишено сваке врсте одговорности, већ место ослобођено за маргиналне гласове и нове приче. У моменту кризе која је данас захватила све сегменте друштва, чије размере једни потцењују, а други прецењују, он покушава да се врати на почетке и открије узроке који засигурно нису новијег датума. Поставља питање где су корени кризе и шта је довело до њене кулминације и цивилизацијског хаоса у којем смо се обрели.

Студију Мексички сан или прекинута мисао амероиндијанске цивилизације објавио је 1988. године као адаптацију докторске дисертације одбрањене 1983. године, у којој преиспитује повест освајања Мексика и потчињавања староседелаца. У својим историјским и антрополошким истраживањима аутор указује на сложеност и богатство ишчезле културе америчких Индијанаца, на златно доба мексичке цивилизације, коју су западни освајачи уништили на врхунцу развоја, а не како се веровало и лажно представљало у моменту пропадања и урушавања. Фасциниран је раним, егалитарним латиноамеричим друштвима. Такође, превео је на француски језик и чувени мајански митолошки текст, свету књигу Ћилам Балам (Свештеник Јагуар). У племену Ембера и Ваунана, у Панами, где је провео четири године, открио је наслеђе те амероиндијанске културе, живот у складу са природом, ни налик ономе што је могао да види и искуси у Европи.^[3] Такође, неко време је живео у мексичком селу Ваљеу де Браву. У једном интервјуу говори како је боравак у шумама Панаме из корена променио његов поглед на свет, живот и саму уметност:

„Чини ми се да шуми дугујем једну од најдубљих књижевних емоција у мом одраслом добу. Од 1970. до 1974, у области Средње Америке познатој као Ел Тапон дел Дарјан, или Дарјански јаз, јер се на том месту прекида панамеричка магистрала која је требало да споји две Америке, живео сам, заправо ‘делио живот’ с домороцима који су били подељени у два племена – Ембера и Ваунана. И, после тог боравка, заиста се све променило. Не могу то да изразим другачије него да сам стигао на праг једне куће, једне просторије, и видео шта је с друге стране. Нисам прешао на ту другу страну јер је то немогуће. Не можете се ослободити свог лица, своје одеће, своје прошлости. Све то, слепљено је уз вас и не можете се од тога одвојити. Али сам заиста имао утисак да сам на прагу и да видим оно с друге стране. Оно што је тамо, или што би могло да буде тамо. Једно мало друштво. Неколико хиљада особа које живе по мерилима потпуно другачијим од оних западњачких. […] Од тренутка када сам додирнуо то друштво, престао сам да будем искључиво церебралан, интелектуалан тип. После тога, почео сам да ‘храним’ и себе и своје књиге том не-церебралношћу, не-интелектуалношћу. […] Тај кратки период у мом животу решио је много тога. У сваком случају, излечио сам се од осећања гнушања и мржње. То ми више није било потребно. Заиста сам веома захвалан тим људима што су ми подарили тај тренутак.“ (Валчић-Лазовић 2011: 236-238)

Сазнања која је стекао кроз антрополошка истраживања подстакла су га да своја искуства преточи у уметнички облик. Измештање из западне цивилизације и контакт са другим културама инспирисаo га је да у својим делима говори о страдању маргиналних заједница под ударом глобализације и нових нескривених облика колонизације. Овом проблематиком заокупљен је већ више од две деценије, посебно у романима Пустиња (1980), Златна рибица (1997), Уранија (2006), Онича (1991). Поменутим темама бави се од 1966. године, када почиње своја дела да богати есејистичким, антрополошким и биографским елементима, притом посебно фасциниран другим културама, оним које остају на маргини доминантне цивилизацијске матрице. Бави се проблемима "Трећег света" у земљама Африке, Средње и Јужне Америке.

У роману Уранија, осликани су бедни остаци некадашњег културног богатства Мексика који је сада приказан у неоколонијалној атмосфери културе доминације, чије су главне одлике профит, тржиште, униформност, прогрес, једном речју нови светски поредак. Аутор посебно разматра проблеме постколонијалног друштва, окупиран ликовима са маргине који покушавају на различите начине да се одупру и у крајњој линији преживе притиске доминантних центара и пропагираног западњачког начина мишљења и живљења. Интересују га појединци који постепено стичу свест о неприпадању, немогућности да се остваре и опстану у задатим оквирима које креира доминантна култура и њиховим покушајима измештања.

У потрази за Уранијом

Овде смо у земљи која је измишљена за утопије.

 Ван времена, помало нигде.

Ж. М. Г. ле Клезио

Упоређено с неописивом данашњицом,

било које доба изгледа нам благословено.

Емил Сиоран

Лајтмотив романа јесте сан о другачијем и бољем свету. Већ сам наслов првог поглавља – Измислио сам једну земљу указује на тако нешто. У причу нас уводи Данијел, приповедач који се сећа властитог детињства, ратне атмосфере у Француској и уверења да је стварност тајна и да смо блиски свету када сањамо (Ле Клезио 2009a: 7) – мантра коју је наследио од мајке годинама га је одржавала и чинила спокојним. У метежу Другог светског рата, у сталном страху од упада војника, дечак бежи у свет маште посредством књиге о грчкој митологији, где имагинарна земља Уранија^[4] постаје његово прибежиште.^[5] Поред Ураније, у роману је креирано још неколико различитих утопија^[6] – најпре кроз причу о Кампосу, о томе какав је био раније а какав је данас, затим брег антрополога који представља оазу за истраживаче и филозофе, Дон Моисесов утопијски пројекат Емпорио и најзад Зона као место уживања за појединце, забрањени врт. За разлику од класичних утопија које су обухватале читаво друштво, у Уранији је реч о различитим замислима од којих свака одговара само одређеној групи људи, функционише у уском кругу и привремено, а аутору служи да посредно упути критику савремене цивилизације. Ле Клезио у овом роману поставља питање (не)могућности утопијских снова и пројеката у модерном свету. Чини се да живимо у доба када више није допуштено чак ни маштање о бољим световима. Сваки такав покушај бива исмејан или за кратко време осујећен. Стварност све апсурднијим примерима и догађајима свакодневно побија и онемогућава тај вечни људски сан о рају и о идеалном друштву. Је ли тај сан данас више него икада обесмишљен? Или, ипак, што је стварност суровија то је и потреба за идилом снажнија?^[7]

Друго поглавље романа неочекивано нас измешта у нови хронотоп. Данијел Силито је одрастао човек којег затичемо на путовању мексичким Западом. У аутобусу среће необичног младића Рафаела Закарија чије му приповедање врати у сећање детињство и измишљену земљу Уранију. Привући ће га причом о комуни Кампоса, једној врсти уточишта које окупља потпуно разноврсне типове људи, са различитих страна света, где се лече од многих болести савременог доба.[8] Махом оне који се не проналазе у друштву, у савременој цивилизацији: Сви они који дођу у Кампос су на крају пута, немају где другде да оду. (Ле Клезио 2009a: 121) Убрзо сазнајемо и како се Данијел обрео у Мексику – као географ ангажован је на  пројекту картографисања долине Тепалкатепека. Међутим, тајанствени младић из аутобуса пробудио је у њему потиснута маштања и жељу да сазна више о тој несвакидашњој заједници. Он ће га постепено упућивати у правила Кампоса. Најпре му говори о васпитању деце, о томе да не постоји школа као званична установа, већ да сви уче једни од других, да су истовремено и предавачи и ученици, и да се тај процес не окончава. Читаво село представља једну велику школу: У Кампосу, деци није потребно да иду у школу зато што је наша школа свуда. Наша школа је време, дан, ноћ, оно што кажемо, оно што радимо. Ми учимо, али не у књигама и на сликама, другачије. (20) Млади имају предност у односу на одрасле. Ово је склониште и за децу без родитеља. Деца бирају кућу у којој спавају, мењају боравиште онако како им се свиди. Одрасли су ту да их штите и помажу, али не и да им буду ауторитети и да им намећу забране. Она подсећају на заборављена знања, враћају аутентичном, невином погледу на свет који се постепено губи како бивамо старији.^[9] Тако се одржава непрестана веза међу генерацијама. Старија браћа и сестре добијају улогу родитеља, они усмеравају млађе. Рафаел, такође, има свог вођу међу старијим дечацима, Одхама, који га постепено уводи у правила заједнице. Занимљиво је да сви користе надимке, а заборављају права имена, што указује да се ступање у ову комуну дожиљава као извесна промена, постаје се неко други. Када младићи и девојке одрасту (на индијанском desarrollado) добијају прилику да напусте Кампос и упознају свет. Рафаел се управо враћа са таквог путовања и први пут се осећа у потпуности слободним. Насеље негује и посебан језик – елмен, писмо звезда; тачније говори се мешавином језика, где свако убацује нове изразе, како би се говор што више богатио (елементима шпанског, француског, енглеског, индијанских језика). То је језик који не познаје правила, осим једног, а то је игра. Најсличнији је дечјем језику:

„На елмену, свако говори како му је воља, како му дође, мењајући речи, или служећи се туђим речима. Оно што је посебно, јесте да наш језик не служи само говору, већ и песми, вици, или игри звуцима. Некада желиш само да производиш звуке, смеха ради, или подражавајући. Промениш редослед речи, мењаш звуке, додајеш делове других речи унутра, или опонашаш нагласке, али и шум кише, ветра, грмљавине, крик птице, оглашавање паса који ноћу завијају. Понекада исто тако покушаваш да изврнеш реченице, или састављаш сличне звуке, или окрећеш речи, а други покушава да погоди шта си рекао. То је игра.“ (121)

Овде сви раде и сами производе храну на плантажама које обрађују. Заједница има и свог предводника – Саветника, Антони Мартена, кога су звали Хади, што на елмену значи „Антилопа“. Када је први пут дошао у Кампос, место је било потпуно запуштено, све је било у корову и камењу. Индијанка Марикуа и њен пратилац Сангор, помогли су му да обнови логор који су прозвали наш врт. Засадили су различито биље, почев од поврћа, преко лековитих биљака од којих се праве чајеви до мирисних трава. Марикуа их је упутила у исцељујућа својства нурхите,^[10]биљке која теши и даје живот (119), дивљег растиња из околних планина које су користили њени преци. Становници Кампоса и њихов вођа настојали су да у својој колонији делују хармонично, као целина у којој свако има задужења и ради оно што најбоље уме. Таква замисао подсећа на златно доба мексичке цивилизације о којем Ле Клезио пише у својој студији и наводи да је данас таква усклађеност тешко замислива, да је она део прошлости чудесног доба када време није значило неминовни и бесмислени теснац, већ повезаност са точком векова преко којег се одвијала мистична и заокружена судбина. (Ле Клезио 2009b: 90) Кампос је место где су покушали да поново сањају сан о изгубљеном рају где су наука о звездама и магија богова били једно, сан о повратку на саме почетке цивилизације и сазнања. (164)

Хадијеву животну причу, вође овог својеврсног племена, Данијелу ће пренети Рафаел. Рођен је као Антони Мартен у Конави, у племену Индијанаца Чоктава; мајка је потицала из племена Дине, а отац је био Француз. Након што их је отац напустио и отишао у Француску, одрастао је с мајком у резервату у Аризони. Неко време је лутао, опијао се, бавио се разноразним пословима, радио на плантажи поморанџи у Калифорнији, рудницима уранијума у Аризони, мајчина породица га се одрекла због раскалашног живота. Када је напунио осамнаест година САД су заратиле са Јапаном, пријавио се у морнаричку пешадију и отишао у борбу на Тихом океану где је доживео крајње необично искуство –неколико месеци је провео на пустом острву не знајући да је рат окончан. Када су га пронашли, потпуно психички сломљеног, затворили су га у војну болницу. Лекови нису помогли, савест га је прогањала, виђао је раскомадана тела, сећао се људи које је убио. Морао је да побегне, живео је у планинама као прави пустињак, ловац који спава у пећинама. Након годину дана јавила му се визија у којој је добио поруку да се врати кући. Оженио се, добио децу и почео да ради као агент осигуравајућег друштва, све док се није десила трагедија – жена му је страдала у саобраћајној несрећи. Потпуно сломљен решава се на поновно путовање, кренуо је ка југу и коначно се зауставио на месту данашњег Кампоса. Дошао је на идеју о прављењу уточишта за све оне који се осећају изгубљено, прогоњено, као да не припадају нигде. Ова колонија је била њихово прибежиште. Међутим, једини је он знао да оваква идила усред вулканског гротла не може потрајати вечно, да је потребно бити спреман јер не знамо ни дан ни час. Ова мантра се лајтмотивски провлачи кроз читав роман, уједно и као наслов последњег поглавља, указујући на нестабилност човековог положаја у свету, али и на моменат када ће становници колоније Кампоса морати да потраже ново место за свој логор; само у кретању и промени могуће је опстати. Живот је овде представљен као стално лутање, потрага за духовном обновом: Рекао је, ништа не може да траје. Само звезде остају исте. Морамо да мислимо на свој полазак. Кампос није наш, он никоме не припада. (Ле Клезио 2009а: 113) Није волео да га зову учитељем, јер је сматрао да човек мора сам да се руководи, да учи на сопственим грешкама.

Једна од омиљених активности у Кампосу било је и окупљање ради посматрања звезда, гледања у небо. Тај дан је за њих представљао праву светковину, искорак у митско време. За Данијела су то били повлашћени моменти, тренуци у којима је заборављао на све и препуштао се екстатичној визији, налик отрежњујућем сну у којем као да све види први пут. Изнад мене се отворише врло велика врата, не маштом, већ погледом, покрет који је кренуо од средишта мог тела и забио се у ноћ. То је искуство које не могу да објасним. Изгледало ми је да сам истовремено овде и тамо, сасвим близу и врло далеко.^[11] (140) Једино је Хади знао да је то традиција коју су племена са ових простора упражњавала вековима раније. Знао је за ритуал цртања путање звезда на лицу код старијих, као и то да су млађи носили тетоважу сазвежђа Плејада (седам Влашића) на руци. Сваке године у децембру остајали би будни и пратили звезде како пролазе зенит и силазе ка западу. Желео је да Данијелу пренесе вештину посматрања и цртања мапе неба. Једнога дана када је осетио да је његова духовна припрема достигла одређени ниво предао му је своју карту неба, посветио га у причу о племену из којег потиче, а затим дао једно утопијско пророчанство:

„Током дуга времена људи мога народа мислили су да је земља плоча окружена великом реком која тече у два смера, где душе падају после смрти. Мислили су да су планине шупље и да садрже воду кладенаца. Говорили су да су звезде духови, да се сунце рађа свакога јутра и умире сваке вечери. Научили су да читају време, направили су чворове на ужади. Да предвиде помрачење месеца. Сви смо деца тих људи. Једном ћемо схватити ствари за које данас не знамо ни да постоје. Живећемо под новим законима, измислићемо нове науке. Светове без гравитације, честице без имена, молекул који живи без водоника и кисеоника, материју без угљеника. Вибрацију која неће бити светлост, димензију која неће бити време ни простор. То ће све доћи зраком свести, тањим од нити паука, лакшем од крила лептира. Моћи ћемо то, или ћемо умрети. Зато ти кажем, а кажем свакоме од вас, гледајте небо и изгубите се у васељени за ову ноћ.“ (139)

Ле Клезио, у Мексичком сну, пише о сличном ритуалу у оквиру фестивала ватре који је имао огромну улогу у читавој Централној Америци, у традицији Маја, Астека и Толтека. Одигравао се на крају циклуса од педесет и две соларне године, у моменту када по индијанском рачунању времена све звезде завршавају један циклус и отпочињу нови. Реч је о тренутку када се читав космос обнавља и започиње својеврсну револуцију. За Астеке, који су живели у потпуности подређени оностраним законима, тај моменат је без сумње био испуњен стрепњом, будући да је судбина читавог света угрожена у току тих пет последњих дана без имена, „празних дана“  – nemontemi, који обележавају улазак у нови период. Захваљујући Бернардину де Саагуну остао је записан детаљан опис церемоније у којој процесија креће до узвишења са којег ће у поноћ, из посебног за те прилике направљеног храма, посматрати сазвежђе Плејада, било да су високо на небу или ако нису чекали би да се појаве, и тек када би видели да су прешле половину неба, знали су да се кретање наставља и да крај света још није близу. (Ле Клезио 2009б: 55-56) Иза већине веровања у снове и знамења амероиндијанских народа крила се снажна филозофска идеја о кружном току времена. Линеарни концепт времена, рађања ни из чега и повратак у празнину, био им је стран подједнако као и идеја о чисто материјалном свету лишеном коначности и сврхе. Људи који су искусили силину сусрета земног и натприродног и знали да је њихов живот само део божанског постојања, видели у свету који их окружује, животињама, биљкама и природним појавама божанско присуство, нису могли да замисле универзум без краја, у којем време утиче у празнину. Невероватан успех Маје су постигле проналаском календара заснованог на веровању у кружни, сферични универзум у којем време почиње увек изнова и тако у недоглед. За ренесансног Европљанина, скептика и заљубљеника у науку, амероиндијански свет са својим религиозним и симболичним концептима био је потпуно несхватљив. Међутим, много пре но што се астрономија појавила у Европи, мајански истраживачи су развили ту науку и усавршили јединствен календар заснован на путањи Венере, Месеца и Сунца. Служио им је за планирање жетве, предвиђање епидемија, суша, ратова. Међутим, крајњи циљ таквог представљања времена био је у нечем другом, будући истовремено молитва и сазнање, постао је симбол индијанске мисли. Суштинска разлика између мајанских астронома и ренесансних научника лежала је у филозофском концепту. За Маје, као и за Астеке, циљ није био управљање и контролисање закона универзума, већ поимање сопствене судбине у оквиру њих. Ипак, чини се да су мајански истраживачи пажљиво бележећи кретање звезда и помрачења месеца показивали истоветну знатижељу и узбуђење које је касније обузимало и Галилеа, Брахеа и Коперникуса, али за разлику од Европљана, чија је наука одвојена од религије, амероиндијански астрономи осмислили су концепт у потпуности посвећен култу богова. Веровањем у кружно протицање времена и ритам стварања, древни Мексиканци нису успели да се прилагоде хришћанској концепцији у којем доминира воља свемогућег Бога, нити су могли да прихвате прагматични детерминизам европске ренесансе. Такође, познавали су сопствене границе као и релативност људског света, а управо без те сумње у сопствене моћи ниједна култура не би опстала. У исто време открили су основне законе науке, бројеве (распоред цифара и нулу), геометрију, астрономски календар. И као најбитније остварили су друштво засновано на равнотежи, где свака особа без обзира на сталеж, има приступ и бива одговорна пред боговима. Клезио сматра да је амероиндијанска култура у својим замислима значајно предњачила над Европом. Ако погледамо мит о деструкцији, као једно од основних полазишта њихове филозофије, видећемо да се он у потпуности противи миту о златном добу који је обузимао ренесансне идеалисте. Астеци, Пурепеће и Маје, веровали су да богови свему што створе неминовно намене и крај, уништење. Стварање су видели као низ катастрофа што је заправо дисконтинуирани хаос. Живот на земљи, тако, није ништа друго до кратак трен између почетног и завршнох хаоса.^[12] У Европи се таква идеја зачела тек почетком двадесетог века у теорији Макса Планка. (в. Ле Клезио 2009б: 192-197)

Занимљиво је да Кампос има своју историју, годинама раније на истом месту постојао је језуитски логор, сеоце са колибама од дасака и црквом, ограђено великим зидом, штитом од лопова. Након револуције влада је све срушила и претворила цркву у шталу. Остале су зидине и црквени торањ. Знатно касније место је поново оживело, али сада са другачијим правилима и становницима. Отворен је простор за нову утопију. У подтескту приче о језутском кампу је читава повест некадашњих покушаја европских мисионара да асимилују и употребе домороце у своје сврхе. Наиме, познато је да су језуити у прашумама Парагваја покушали да оформе „божју државу“ у складу са социјално-политичком доктрином којом су се руководили.^[13] Реч је о својеврсном експерименту, у којем су урођеници искоришћени као заморчићи. Иако су свој пројекат желели да представе идиличном сликом, права природа њиховог стремљења била је сасвим другачија. Припадници Удружења Исусовог добили су дозволу од шпанског краља да спроведу у дело једну врсту теократије над Гваранима. Замислили су "идеалну државу" у којој сви подједнако раде и производе, а онда и на једнаке части деле производе сопственог рада. Међутим, слично као и на Орвеловој животињској фарми – Сви су једнаки, али су неки једнакији од других, тако је и овде изгледала теорија примењена у пракси у којој језуити, поглавице и њихови најближи имају повлашћени статус, док су сви остали лишени слободе и третирани као робље. За потчињавање становништва мисионари су претежно користили закон силе и принуде, потпуно супротан врховном хришћанском принципу делотворне љубави. Да притисак на Гваране буде још већи постарала се и шпанска круна која је добијала годишњи порез по глави становника из ове насеобине, а касније их је користила и као војни штит у борби против португалских колонизатора. Идеал коме су језуитски мисионари тежили била је потпуна покорност, а средства потребна да се то постигне – терор и манипулација. Оно што је за малобројну елиту проповедника, доносиоца „прогреса“ представљало остварење утопије, у очима покореног домородачког становништва заправо је била дистопија. Е. Парис (2010:73) наводи да је формирање ове својеврсне државе захтевало стални надзор и прописане казне чак и за најмање преступе: бичевање, пост, затвор, стуб срама на централном тргу, јавно исповедање и кајање у цркви. Имајући у виду до сада речено, показује се истинитом Сиоранова тврдња да се „иза радости мисионара и апостола назире прогон. Залагање око преобраћања нема уопше за циљ ослобађање, већ окивање“. (Сиоран 2008: 26) Никола Милошевић (1989: 145) сматра да су Гварани у пројекту језуита третирани као неслободна, нерадна гомила деце,^[14]  коју насилним путем ваља усрећити. Такође, у поменутим поступцима и замислима препознаје исту политичку аксиологију коју ће, много година након парагвајског експеримента, Достојевски приписати свом јунаку у језуиткој одежди – Великом Инквизитору.

Инквизитор из Легенде, коју у роману Браћа Карамозови приповеда Иван, заступа управо систем вредности који негује западна цивилизација. Хришћанство бива реинтерпретирано у складу са потребама оних који себе стављају на трон државе, у  овом случају цркве. Христ, при том, служи само као параван који прикрива тежње потпуно супротне његовим порукама. Оно што су мисионари још у шеснаестом веку успешно опробали у Парагвају, а Достојевски добро препознао у властитом добу, данас је постало руководећи принцип и логика којом се служе евроатлантски креатори државних и политичких модела − видети људе као масу, поделити их на подобне и неподобне, на цивилизоване и варваре, на елиту и слабе.[15] Пласирати идеју антрополошког песимизма да је велика већина људске популације слаба, неразвијена, да не иде у корак с прогресом, а затим прогласити једног човека или читаву нацију подобном да другима укаже на прави пут. У основи је идеја да се читав свет прилагоди, ако не милом онда свакако силом, концепцији „слободе“ коју креира западно друштво. (в. Арсенијевић 2010: 84-90)

Иако је Ле Клезио у Уранији само поменуо језуитско насеље на месту Кампоса, у Мескичком сну је назначену тему детаљније разрадио и историјски осветлио. Презир који су шпански освајачи осећали према староседеоцима био је заснован на уверењу да Индијанци нису у потпуности припадали људској раси. То уверење је оправдало рат, ропство и пљачкање земље. Јасно је да ни представнике свештенства није заобишла поменута предрасуда, тако су језуити сматрали да је припаднике племена Сери неопходно истребити. Постоји запис из 1753. године у којем се наводи да док читава раса не буде уништена неће доћи до спокојства и трајног мира. За Переза де Рибаса домороци су били „глупе животиње“ које својом голотињом и насиљем подсећају на човека након пада. (Клезио 2009б: 127) Религијски вођа Дијего Муњоз је Индијанце доживљавао као чудовишта природе, јер у њиховим обичајима, по њему, нема ничег људског, а интелигенција им је на нивоу звери. (145) Управљајући се пророчанством, Индијанци су у почетку били потпуно заведени хришћанским мисионарима који су дошли с намером да им наметну нову веру, сасвим супротну њиховој постојећој религији. Такав осећај појачало је и потпуно неслагање између онога што су хришћани проповедали и како су се заиста као колонизатори понашали. С једне стране заговарали су љубав и праведност као врховне принципе, а као освајачи показивали су крајњу суровост и дивљаштво. Већина шпанских свештеника била је саучесник у тиранском демонстрирању моћи. Крајем 16. века, приликом првих сусрета са конкистадорима и мисионарима, староседеоци су показивали благонаклоност, не поимајући њихове зле намере. Међутим, како се искоришаћавање људи и земље појачавало, и све већи број становништва завршавао у ропству, отпор је био неминован. Устанак Ћићимека био је управљен не само против колонизатора, већ и против хришћанске доктрине. Многи од индијанских вођа, које су на почетку освајања мисионари покрстили, касније су се одрицали наметнуте вере и подстицали народ на побуну. Такви случајеви забележени су и у Ћијапасу, где су проповедали враћању традицији предака. Хришћанска доктрина је за њих била нешто потпуно страно и у супротности са њиховим веровањима. За номаде са севера, као и за Маје Јукатана, религија је пре свега представљала откровење. Није подразумевала ни догму ни доктрину, а такође није била подређена свештенству. Нераскидива мешавина митова, обичаја, и шаманских ритуала извођена је у племенским и породичним култовима успостављајући на тај начин везу са оностраним кроз визије; религија синкретичног карактера и екстазе, која је допуштала човеку, ма ко био да страсвеним жаром достигне натприродно, а да ипак не прекине везу са овоземаљским светом, будући да изражава идентитет заједнице, племена, укључујући у себе и једноставне, свакодневне радње. Хришћански рационализам и моралност водио је само неуспеху и одбијању. (в. 147-160)

Ле Клезиоово подсећање на језуитске насеобине крије у себи широк спектар значења и наводи на повезивање прошлости са садашњим моментом, са новим облицима колонијализма којима је народ Мексика изложен. Такође, и на једну у многоме компликованију ситуацију коју затичемо неколико векова након конкистадора, на простор у којем више нема јасне подељености на освајаче и домороце, где су се језици и културе сасвим помешале, а којим доминирају закони тржишта које диктира малобројна, богата елита.

Уљези на сопственој земљи

Трећи свет, „друкчији“ свет,

 једино је заслужио да буде презиран или сажаљеван.

Због тога га особе од укуса ретко помињу.

Едуардо Галеано

Нехумане праксе на пољу антропологије Ле Клезио разоткрива, у оквиру романа Уранија, причом о антрополозима Емпорија, доминантној групи у друштву, у коме наука није ништа друго до израз њихове тежње за моћи.^[16] Антрополози су приказани као привилегована каста, чак и физички издвојена да на посебном узвишењу, како каква самозадовољна божанства уживају. Аутор, не без ироније и карикатуре, приказује те „чуваре“ науке који су купили земљиште од сељака по мизерној цени, не да би им служио као простор за истраживање народа ових простора и њихове културе, већ за разне видове бахатости. Запањујућа је њихова незаинтересованост за људе који са друге стране узвишења живе у импровизованом насељу, у нељудским условима. Реч је о такозваним Падобранцима, што је подругљив назив за сиротињу, сељаке беземљаше чија је улога да на само један знак моћника населе одређену територију у врло кратком року. Као какви приручни, дириговани квази-номади, долазили су својим камионима ниоткуда и искрцавали се у току једног дана тамо где им је наређено. Служили су као параван ради лакшег одузимања земље од законских власника. Наравно, они од тога нису имали никакву корист, били су оруђе у рукама власти и подмитљивих адвоката. Пошто би одузели земљу од власника, населили би беземљаше, а након кратког времена куповали од њих парцеле за нестварно мале суме. Такав план постојао је и за пројекат Орандино, који су финансирале банке из Долине са циљем да створе насеље са луксузним вртовима, базенима, теренима за голф. Антрополози који су морали да реагују на такво бескрупулозно искоришћавање остајали су неми и потпуно безосећајни: Град Падобранаца се протеже на више километара дуж канала за наводњавање. Нико се не усуђује да у њега зађе, па чак ни антрополози у потрази за предметом проучавања. Ти људи не постоје изистински. То су духови. (Ле Клезио 2009а: 94)

Идеја о брегу антрополога припадала је руководиоцу центра за антрополошка проучавања у Емпорију, бившем свештенику Менендезу, који је настојао да на овом простору оживи своју утопију, да створи рајско место, оазу за истраживаче. Он се дивио фрањевцима бискупа Васка де Кирога^[17] и хтео је да поново створи атмосферу учења и размишљања из времена првих дванаест апостола Мексика. Хтео је од своје куће и брда да направи место сусрета свих истраживача и филозофа. (27) Међутим, фантазмагорија је била једно, а стварност нешто сасвим друго. Уместо преданог теренског рада, антрополози Емпорија (које је Данијел иронично звао „антропофазима“) имали су сасвим другачије циљеве: одлазак на пријеме, изложбе, испразна ћаскања по конференцијским салама, „излети“ у Зону и што повољније куповање некретнина. Потпуно имуни на присуство Падобранаца у својој околини, уместо да се заинтересују за тај феномен и такву врсту манипулације сиромашним становништвом, сами су постали атракција:

„Клинци Падобранаца су прилазили. Али се нису усуђивали да дођу близу. Између базалтних стена, напола сакривени иза кактуса, њихова црна лица изгледала су као нестварне маске. Гледали су ништа не показујући, не изустивши нити једну реч. Није било потребно терати их. Довољно је било да их неко погледа смејући се, са пићем у руци, и дечурлија би се разбежала као јато врабаца, скачући са стене на стену, босоноги, у ритама. Без узвика, без смеха.“ (29)

  

 Избеглички камп, Мексико, 1998, Себастијано Салгадо

Дечаци, Себастијано Салгадо

Док су се они на брегу бавили апстрактном антропологијом, деца Падобранаца су се играла на суседном брду-депонији, планини од смећа, у вртлогу мува и дима несносног мириса. Од малена навикли на понижења скупљали су остатке хране, картона, гуме и бакра. Оваква оштра подељеност владала је где год се погледа. Границу између луксузног насеља Уертас, где су малограђански интелектуалци спокојно живели у мермерним вилама и зоне Падобранаца чинио је канал за наводњавање који су сиромашни становници безуспешно покушавали да пређу. Сваке ноћи правили би мостове и планирали упад, међутим нису могли да промакну чуварима који су обилазили границу и трудили се да им приступ остане строго забрањен.

Гарси Лазаро, један од антрополога, имао је идеју да истражује такозвану црвену зону, место резервисано за проституцију, где је претходно ишао као и сви остали да се забавља. Јасно да су његов пројекат храниле циничне, а не хумане побуде за раскринкавањем подводача или спасавањем девојака. Гарсијева намера да живот проститутке Лили посматра као пројекат проучавања, Данијела је доводио до ивице беса. Осећао је снажан порив да се супротстави таквом третирању људског бића као материјала,  као статистичке бројке, у тобоже истраживачком подухвату:

„Није тачно, не ради се о терену. Ради се о људском бићу, о девојци која води грозан живот, живот који не бисмо пожелели ни најгорем непријатељима, робињи тог Грозног, у његовој клоаки, девојци преко које је прешла половина мушке популације Долине, сви произвођачи јагода, произвођачи авокада, људи на положају, банкари, па чак и професори и истраживачи Емпорија, и то зовеш "терен", или можда кажеш то као метафору, поља црнице преплављење флором изазваном микробима, исушена, на којима аргатују курварска деца као Лили и друге, да би омогућила сировине за Strawberry Lake,  или џемове Mc Cromick, можда говориш о мотици и рукама које саде биљке, или о малим прстима који беру воће у рану зору, у време када је јадна девојка већ одрадила, дрогирана, убијена алкохолизована, и леже да спава у својој соби, затвору у Зони.“(36)

Иритирао га је став да је реч о проучавању „терена“, и парола да је потребно да „разликује своја осећања од посматрања“. (35) И сам је као географ дошао зарад научног пројекта картографисања Тепалкатепека, међутим временом је потпуно променио циљ боравка на овом простору, заинтересовали су га људи, посебно девојка из Зоне, њена судбина постаје симбол свих понижених и увређених из ове долине – бесмртна Лили, стара си колико и базалт храмова, ти си неуништиви корен. Ти си блага и жива, спознала си зло и остала нова под сунцем. Гураш траке ђубрета на ивицу канала, пречишћаваш отпадне воде залива Орандино, од тебе сјаје се зидови и кровови кућа Падобранаца.^[18] (82) Чак је и бележница резервисана за извештаје са пута, уместо резултатима истраживања била испуњена причом о Лили. Од када је чуо за њу, она постаје његова химера. Њена невиност усред тог кала до те мере га је дотакла да је кренуо у потрагу за њом, желећи да је упозна и да тражи опроштај за све оно што су јој људи учинили. Лили, као и већина јунака овог романа, има свој сан којег се чврсто држи и који је одржава док трпи разне врсте понижења – сан о бекству, преласку преко мексичке границе, слободи:

„Којим ли си путем ишла од када си побегла из те себичне и тврде долине, града моћи и новца којим владају краљеви јагоде и власници хладњача? Сви ти потомци haciendadosa који су постали политичари, доктори, бележници, угледници, људи од закона или религије. Они те прождиру, свакога дана, сваке ноћи, они једу твоју убогост, гризу твоје срце, пију твоју крв, дах. То раде већ вековима, девојкама са планина, деци из предграђа мегалополиса, не заситивши се, не покајавши се. Није им никада доста, увек им треба свеже крви, свежег меса.“ (131)

               

         Мексичке избеглице, Тихуана, Мексико, 1997, Себастијанo Салгадо

Дон Моисес, историчар са очима старог индијанског приповедача, на кратко је оживео своју утопију, оснивањем Емпорија, истраживачког центра посвећеног друштвеним наукама и знању. Био је то његов покушај да одржи традицију и сачува памћење. Идеја која  је служила томе јесте да су једном у две недеље врата Емпорија била свима отворена, како би приступ знању био омогућен и обичним људима, на тај начин желео је да се избори са предрасудама којих је највише било међу самим истраживачима, посебно антрополозима, који се нису одрицали свог надобудног погледа ни по коју цену. За њих је то била обична смејурија, јалов покушај популаризовања културе. Праћено, као и увек, безочним исмевањем. Задржали су исти омаловажавајући поглед некадашњих поседника плантажа, али сада према потомцима робова који су на њима радили у прошлом веку: „Сви ти упарађени сељаци, Индијанци који долазе на вечерње у цркву петком, који зину кад чују латински“ (44) Моисеса је с друге стране одушевљавало што може да види како у hacendados Вердолага слободно улазе потомци робова који су радили на њиховим имањима шећерне трске. Још један од таквих изазивачких подухвата управника Емпорија било је и ангажовање Хуана Уакуса, ћутљивог Индијанца, потомка Иреча, некадашњих краљева Мичоакана. Био је први представник своје заједнице који је ступио у универзитетску институцију, ангажован да проучава и предаје језик тараско у Емпорију, у колонијалној традицији naguatlatos, локалних тумача, посредника између домородаца и доминантне културе. (161) Поверена му је редакција енциклопедије домородачког света на четири језика: науатл, пурепећа, отоми и запотек. Наравно, остали истраживачи га нису подносили, нису презали од подругљивих коментара: „Este Indio!“, „Indios y burros, todos son unos.“ Или: „No hay Indio que haga tres tareas seguidas.“^[19] (161) Oпстајао је једино захваљујући Мoисесовој заштити. Уакас живи у четврти која је назив добила по легендарном револуционару и борцу за права староседелаца Емилијану Запати, чувеном по аграрној реформи у којој је тражио прерасподелу земље за домородачко становништво. У причи о овом славном борцу Клезио види остатке мита о пернатој змији, Кецалкоатлу (Кукулкану), средишњој фигури народа Средње Америке, повезаној са древним анимистичким култовима, богу ветра, живота и цивилизације.^[20] Реч је о јунаку који повезује историју и мит.^[21] Под овим именом подразумева се истовремено божанство, свештеник његовог култа али и владар Туле и Толтека одакле је прешао Мајама на Јукатан. Овај бог-краљ-свештеник у себи чува сан о златном веку Индијанаца када је у својим велелепним палатама владао као уметник  и чудотворац. У његово време откривене су прва налазишта племенитих метала. Створени су соларни и лунарни календар подељени у двадесет знакова, такође отпочело се са тумачењем снова и изучавањем звезда. Као и око неких јунака из других, удаљених светских митологија, битан моменат у формирању његовог лика јесте и мотив прогонства, потраге и лутања, али и пророчанство о повратку; управо је то предсказање одиграло значајну улогу у освајању Мексика. Ле Клезио верује да и након четири стотине година мит о повратку Кецалкоатла и даље истрајава – у области града вечног пролећа – Куернаваке верују да се душа Емилијана Запате, убијеног на превару, враћа када ветар дува. (Ле Клезио 2009б: 78-79) Његовим помињањем аутор настоји да подсети на мексичку традицију борбе против освајача и моћника[22], али и на, мало је рећи тужну, ситуацију у којој се данас налази потчињено, сиромашно становништво, сломљено не само физички, већ и ментално, које тешко да и помишља на устанак.^[23] О значајној улози овог револуционара пише и Едуардо Галеано у књизи Отворене вене Латинске Америке. Запата се побунио против нечувеног искоришћавања сељака и налагао аграрну реформу. Тадашњи диктатор, Порфирио Дијаз, навелико прославља стогодишњицу Независности, међутим, разлога за славље није било. Наиме, у овој републици одбачених наднице нису расле још од 1810. године. Век касније латифундисти, већином странци, држе у поседу готову читаву државну територију; живе као принчеви по главним  градовима Европе и ретко посећују своја удаљена имања. С друге стране, радници су везани наследним дуговима или званичним уговорима на плантажама широм Мексика. С обзиром на то да раде за смешно ниске наднице које једва да су довољне за преживљавање, чини се да Јукатан, Морелос, Оаксака, Веракруз и Ћијапас почивају на робовласничком систему. Сједињене Америчке Државе су Дијаза држале као марионету у потпуној политичкој зависности, и уз његову помоћ читав Мексико претвориле у сопствену колонију. То је изазвало бес понижених и покренуло побуну 1910. године под вођством Емилијана Запате, истинског револуционара, посвећеног исправљању неправде нанете сиромашнима. У месту одакле је потекао, опљачкани сељаци захтевали су да им се врати земљиште на којем раде већ седам векова: припадало је њиховим прецима још пре него што се Кортез појавио. Међутим, они који су се побунили и подигли глас против система протерани су на принудни рад у Јукатан. Уз помоћ герилских одреда ослободилачке војске Дијаз је срушен и власт је преузео Франсиско Мадеро. Међутим, обећања о спровођењу аграрне реформе изгубила су се у магли „институцијализације“. Убрзо су нове власти хероја Запату прогласиле „бандитом“. Након тога читав живот посветио је борби. После смене Мадера, супротставио се заједно са Панчом Виљом Викторијану Уерти, а потом и Венустијану Каранци, све док није убијен из заседе 1919. године у Ћинамеци (в. Галеано 120-126)

Дон Томасова мисија биће прекинута због завере против њега међу члановим Емпорија. Већина оних који су га некада подржавали издали су га и припремали су смену, тако што су пласирали лажне вести о томе како око себе сакупља лоше друштво: „револуционаре и терористе“, какав је Хектор, „стране шпијуне“, мислећи на Данијела, а онда и Уакаса, „Индијанца алкохоличара“. Потписали су петицију за његову смену, због наводне опасности у коју је довео Емпорио, институцију коју је да иронија буде већа сам осмислио и изградио. Професор и песник, који је сањао о једној врсти оазе, изван градске буке и метежа, где би се сакупљали истраживачи жељни размене знања, коначно је био поражен, као и његов утопијски пројекат. Данијел је знао да ће падом Дон Томаса највише испаштати управо Хуан, други истраживачи могли су да пронађу нови посао једино је он остао сасвим поражен и онемогућен да изведе своју замисао о враћању традицији до краја. Његовим искључивањем из истраживачког подухвата нестала је и могућност да се чује глас преосталих староседелаца, да се сазна нешто више о њиховој историји, култури и језику:

„Годинама је захваљујући дон Томасу, он живео у нади. Пред њим су се отворили, канцеларија у Емпорију, сусрети са предавачима, расправе, прављење енциклопедије, обнова индијанске културе. Илузија да ће оживети прекинуту прошлост, дати смисао животу младића и девојака, вратити им понос, извући их из празнине и спречити их да се изгубе на северу, у предграђима Лос Анђелеса и Сијетла.“ (Ле Клезио 2009а: 164)

Истовремено са гашењем Емпорија, онаквог каквим га је Моисес замислио, дешавао се и план растурања и гашења Кампоса. Наиме, локалном моћнику Алдаберту Аранзасу потребне су нове парцеле и отуда жеља да се прошири на територију Кампоса. Заузимању је као и у случају Емпорија претходила прљава кампања у листу La Jornada. Колонија је окарактерисана као место које квари омладину. Хади је представљен као хипи- гуру, оснивач секте која окупља скитнице сумњивог морала. Следећег дана започела је рација. Полиција је упала у логор и кренула са испитивањем становника, а затим и са рушењем свега што им се нашло на путу. Све што су месецима градили нестало је за неколико сати. Марикуин врт са чудесним травама је потпуно изгажен уз оправдање да је реч о дрогама, марихуани и хашишу. То је била припрема за протеривање које ће уследити, убрзо су људи сакупили своје ствари и спремили се за сеобу. Поред пута нестрпљиво су чекали Аранзасови Падобранци да на кратко заузму Кампос, док све не добије привид легалности: Можда је адвокат веровао да ће заративши с човеком који је створио истинску Уранију узаптити и магију места, прожети се њоме и постати непобедив. (184) Међутим, место без Хадија и осталих личило је на обичну пустару пуну камења и корова, лишену духа. Управо су становнци чинили ово место посебним. Изгубљено племе (155) је започело своје изгнанство. Далија и Данијел су стајали по страни и посматрали остатке некадашње блиставе колоније. Људи натоварени пртљагом личили су на клошаре, а некадашњи рај подсећао је на напуштени цигански логор. (156) ^[24]

Иако је од почетка знао да идила не може трајати вечно, Саветник је ипак осећао одговорност према Рафаелу и осталима јер им је давао илузију заштићености којој нема краја, као да смо изабрали да станујемо у рају. (149) Био је дужан да их припреми за ново путовање, потрагу за новом земљом. Једино што је од логора остало јесте мапа неба на листовима агаве коју је свако понео са собом као једино подсећање на уточиште које су имали. Остао је само Хадијев сан, визија коју је доживео ноћ пре упада полиције:

„У мом сну, кренули смо путевима, са залихама и листовима наше богиње Нурхите. Ишли смо ка новој земљи, острву на коме живе само птице и морске корњаче, попут острва на којем сам живео после рата. Море је било плаво, било је палми, слатке воде, воћа, и од тог острва направили смо своје краљевство. Не знам име тог острва. То је био блесак који је трајао дуже од мојих ноћи. Осећао сам око себе мирис мора, као некада, чуо сам шум мора. Било је то краљевство из којег нико не може да нас истера, где бисмо све могли да почнемо из почетка. Нисам никоме рекао, из страха да не помисле да сам луд. Не знам да ли то острво постоји. Само знам да је свет велик, да нико ништа не поседује, осим онога што је направио. Знам да је наша једина сигурност у небу а не на земљи, зато што небо које видимо, са сунцем и звездама, јесте небо које су наши преци видели, и да је оно то које ће наша деца видети. Да смо за небо истовремено и старци и деца“ (152)

Народ дуге је кренуо на своје путовање у сусрет новом сну, овога пута Хади их је водио ка југу, ка острву Полумесеца^[25], крај обале Белизеа:

„Сви су се променили. Не личе више на народ дуге. Постали су разнородна дружина скитница, лоше обријаних мушкараца, рашчупаних жена, очију потамнелих од непроспаваних ноћи. Само су деца лепа. Она су безбрижна. Опаљена су сунцем, избељене косе, насмејаних очију. Премећу се преко главе у врту, ћаскају својим лепршавим језиком у којем се сударају два или три језика.“(181, 182)

Нека од деце први пут су тада видела велики град – Белизе:

 „За одрасле је град пренатрпан и гуши се, али је за младе невероватно необичан. Уличице под нагибом према мору, мали тргови, куће с балконима и улице под аркадама, у којима се тиска шарена бучна гомила: Антилци са Јамајке или Хаитија, мелези са панамским шеширима, девојке у мини сукњама и попуњене даме, Маје из шуме као сишле са барељефа, ружичасти Енглези, који пијуцкају свој џин на терасама хотела и говоре гласно: ‘I say, this is a tough country!’ И језици, енглески, шпански, маја и тај креолски језик који одјекује као музика бого, бого, који је дошао из Африке, а када га је чуо Рафаел је имао наивну помисао: ‘Они говоре елмен као ми!’ Не у потпуности, али чинило ми се да су најзад стигли у земљу где се све меша, где је све измишљено.“ (183)

Испоставило се да је комуна на острву Полумесеца трајалa још краће него Кампос, била је само привремено уточиште где је Хади преминуо. Остали су морали да крену даље, након три недеље постали су бродоломници насукани на пусто острво, без воде за пиће, захваћени страшном олујом, далеко од свог сна. Тек су након доласка спасилачке екипе сазнали да су заправо желели да населе острво-национални парк. Понели су се као непромишљени туристи. Сурово и болно се распрснула колективна илузија о новом склоништу. Након тога су се раздвојили у неколико група од којих је свака кренула својим путем. Једни су кренули на север ка Беринговом мору, у сусрет новом сну: „Тамо се може живети у дрвеним кућама на плажи, на крају света, са океаном као вртом. То ће бити начин да се оствари Саветников сан.“ (195)

Златно доба против доба злата

А шта је Колумбо заправо желео?

Ово и није тако тешко одредити.

У првих неколико недеља од када је почео да води дневник,

Једна једина реч се појављује седамдесет и пет пута:

Злато.

Хауард Зин

Ле Клезио види Мексико као земљу снова, једно од оних привилегованих места где се мистерија и легенда укрштају, на прекретници времена – с једне стране близу самом моменту стварања, а истовремено пред необјашњивом претњом уништења света. Је ли то условљено и самим природним карактеристикама земље вулкана, пустиња, огромних узвишења тако блиских небу и сунцу, бујних прашума, али и пустих низија, литица, кањона, дубоких котлина, пита се аутор. Управо нетакнута својства природе, потпуно супротна прастарим земљама Европе, већ обликованих и подређених људским потребама некада чак до границе стерилности, јесу оно што је фасцинирало Запад посебно у време романтизма. Сан о нетакнутој природи препознајемо у делу Шатобријана, о свету где је човек у хармонији са природом и где све постаје могуће, много лепше и истинитије. Ипак, Мексико је једна од области која оповргава дечју, романтично-идиличну идеју племенитог дивљака и то првенствено захваљујући истраживачима Брасеу де Бурбуру и Мишелу Шевалијеу под чијим утицајем Европа Нови свет открива по други пут, његову угледну прошлост, архитектонска богатства и невероватно привлачну моћ живог фолклора. (в. Ле Клезио 2009б: 161-162) Као погодан простор за утопије различите врсте послужио је и првим мисионарима Бартоломеу де Лас Касасу којег је дирнула лепота и невиност Индијанаца, жртава окрутних пракси колонизатора, затим постојала је и визија Дон Васка де Кирога, Јакоба од Данске који је основао манастир у Мичоакану око 1540. године, али и немогући сан италијанског мисионара Ботуринија, као и многих других. Клезио сматра да је Мексико и у новијој западноевропској свести, слично Гогеновој визији Тахитија, задржао утопијски карактер, опстао као маштање о изгубљеном рају. Сан  о Мексику присутан је и у делу Д. Х. Лоренса, Жака Сустела, али и у митским причама Хуана Рулфоа. (164) Антонену Артоу и његовој визији Мексика, као једином уточишту након разочарења и правог пакла који је искусио у Европи, Ле Клезио је у својој студији посветио читаво поглавље; уметнику који је стремио откривању увек нових слојева – овога пута трагао је за Мексиком скривеним у Мексику, желео је повратак у златно доба астечког царства. (в. 161-172)

Колонизатори, с друге стране Атлантика, сањају сурови сан у којем Мексико виде као неисцрпни златни рудник. Домороци, такође живе у сновиђењу, пророчанству које се претворило у опсесију  скором пропашћу, крајем света и повратком Кецалкоатла, богочовека у белом из мајанског пророчанства, којег је Монтезума у почетку „препознао“ у Кортезу, што је освајачима послужило као значајна предност у покоравању становништва. Конкистадорима је продор у Нови свет далеко олакшан након што су високо развијену цивилизацију Астека окарактерисали као варварску. Цветан Тодоров (1999: 127) напомиње да иако су староседеоце означили као инфериорне, из писаних сведочанстава, која су остала за њима, сазнајемо да су били прилично фасцинирани оним што су затекли. Потпуно другачији свет и уређење изазивало је истовремено притајено дивљење, али је пробудило и страх од непознатог, као и жељу за доминацијом и уништењем. Према Хауарду Зину (2004: 97) дехуманизација „непријатеља“ је увек неизбежан пратилац освајачких ратова. Далеко је лакше правдати зверства над неверницима или припадницима инфериорне расе. Управо на тај начин се одржавало ропство и расна дискриминација у Сједињеним Државама, али и европски империјализам у Африци и Азији.

За Шпанце су освојене територије представљале утопијски простор, који им је пружао слободу да опробају најразличитије стратегије. За модерно друштво с друге стране Атлантика колоније су служиле као својеврстан вентил за испољавање потиснутог дивљаштва. Тодоров, у својој студији Освајање Америке, пише управо о таквим праксама, о суровој демонстрацији моћи чија је последица највећи масакр у историји човечанства. Боравак у измештеном простору далеко од Европе и познатог света за већину колонијалних освајача значио је скидање маске узорног грађанина и ослобађање најгнуснијих порива, потпуно оглушивање о све етичке норме. (145)

Злато је за Индијанце имало симболичку вредност, није служило као средство плаћања, већ као знак божанске моћи. Takin, како су га Маје звале, служило је као средство украшавања храмова, одежде, њихових идола, од њега су прављене амајлије и свети накит. Приписивана му је религиозна функција, док је код Шпанаца сведено на вулгарну демонстрацију моћи материјалног богатства, због које су били у стању да зверски убијају, муче и уништавају све што им се нађе на путу. Њима, који се истински клањају само једном божанству – Манону, Мексиканци су и незнајући пружили незамисливу моћ, тако што су им обезбеђивали злато. Топили су га, претварали у полуге и слали у Шпанију да би њиме финансирали нове експедиције. На тај начин Индијанци су парадоксално обезбеђивали средства за сопствено истребљење. Давали су им оно највредније што су имали: злато, жад, тиркиз, храну, одећу, робове и жене, а шта су добили за узврат, пита се Клезио. (2009б: 13-15)

Какав је свет настао на рушевинама древне цивилизације Мексика? Kаква је заправо дистопија створена након неколико векова на том простору приказао је у роману Уранија. Свет буке и хаоса, који почива на неразумевању међу потпуно различитим непријатељски настројеним нацијама, на суровим контрастима у којима мали број становника ужива у незамисливом богатству, док је већина упрегнута као готово бесплатна радна снага, нека врста људи-машина који елити обезбеђују луксузан живот. Колонијализам и његове савремене мутације омогућиле су простор који најразличитијим туристима служи као место где ће без последица испољавати најгнусније нагоне. Место некадашње сјајне цивилизације претворило се у недођију – не простор хибридног идентитета већ простор који је изгубио идентитет.

Данијел ће се у оквиру свог јавног предавања – Педологиа: портрет земље, осврнути на прошлост ових простора. Није се бавио само сувопарним набрајањем географских података, већ се са великим жаром осврнуо на опис земљине коре, вулкана, реке Тепалкатепек, земљотреса, глечера, али и на причу о становницима који су вековима насељавали ову земљу. Говорио је о првим мушкарцима и женама који су дошли у Долину, о прецима који су носили свог пламеног бога у гнезду од грања, који су видели своје претке у стенама и језерској води, у пећинама у утроби планина, на вулкану Курутаран, где оставише белеге својим знацима, кредом по црном камену. (Ле Клезио 2009а: 57) Ти људи су гајили биљке које данас хране читав свет (кукуруз, парадајз, пасуљ, краставац, кромпир...). Потомци некада поносних, сналажљивих људи, данас служе попут робова, јефтине радне снаге великих компанија за производњу воћа. После хиљада година, ратова и освајања, убиства и глади, засадили су нову траву која је давала црвене и киселе плодове, која је дошла из Кине и Француске, Немачке, ту траву која једе прсте деци и нагриза земљу не остављајући места ичему другом. (58) Од некадашње Долине богате шумама и плодном земљом са најразличитијим биљкама стигло се у еру интензивне монокултуре. Након толико векова напредовало се једино у уништавању и искоришћавању земље и становништва. Већина деце и жена из читаве Долине устаје раном зором да бере јагоде и пунe кутије по хладњачама Mac Cormick-a и Strawwberry Lake-а, предузећа која овде профитирају, или за једног човека који држи монопол, Дон Аранзаса, власника земљишта и плантажа авокада западно од Долине. Набројао је затим читав ланац произвођача јагода, новог злата, плена нових конкистадора. Такав начин живота одузимао је достојанство старијима и претио да затрује нове генерације, деца која раде у фабрикама и на плантажама постајала су зла и агресивна, нису више знала да се смеју, нити да говоре꞉ Сунце које је спалило лица, спржило је њихове језике. (95) Упозорио је да земља полагано нестаје у слојевима бетона, нових кућа, улица, тржних центара, а оно што остане затровано је отпадним водама пуним штетних материја које не стижу да се разложе. Завршио је опоменом да земља није вечна, да је она тело индијанске жене (60), наша кожа (59) подложна променама којој је требало на хиљаде година да се формира, као и да од тога како се данас односимо према њој зависи како ће нам она у будућности узвраћати: Та земља, црна земља врта Едена коју сте добили у наслеђе, ви који сте рођени у Долини, или дошљаци са стране, та земља на којој сте се зауставили и која вам je хранитељица, чува вас, немојте помислити да је вечита. (59)

У филму Продаће кишу (También la lluvia), режисер Исијар Бољаин шекспировском техником представе у представи, заправо филма у филму, успева да повеже два удаљена историјска тренутка – период почетка колонијалних освајања Латинске Америке са немирима у Коћабамби, у Боливији из 2000. године. Филмска екипа из Шпаније долази с намером да сними филм о некадашњем освајању ових простора, о суровом искоришћавању домородаца и незајажљивој похлепи за златом. Снимање филма угрожавају протести у граду због приватизације ресурса пијаће воде и апсурдног закона који локалном становништву забрањује приступ изворима, па чак и сакупљање кишнице. На делу су колонизатори новог доба, корпорације са седиштем у Лондону и Калифорнији, које су у води препознале злато будућности. Да иронија буде већа у демонстрацијама против овог закона учествују глумци-натуршчици, локални становници који у филму играју урођенике, жртве конкисте. Долази до брисања границе између фикције и стварности, прошлости и садашњости. Ситуација од пре неколико векова се понавља у ери модерне глобализације. (Bollaín 2010) Филм је посвећен писцу и историчару Хауaрду Зину као једном од првих друштвених активиста који је у својој књизи Народна историја Сједињених Америчких Држава дао једно потпуно другачије виђење историје овог поднебља од оног званичног али фалсификованог. При том је посебно инсистирао да је причу о Колумбу и његовом освајању неопходно преиспитати. Нужно је да се читав приступ овој теми промени:

„Писаћу о Сједињеним Државама са становишта људи који су углавном били занемаривани у историјским књигама: америчких домородаца, црначких робова, жена, радника, како староседелаца тако и имиграната. Нисам желео да испричам причу о индустријском развитку земље из визуре једног Рокфелера, Карнегија или Вандербилта, већ из визуре људи који су радили у њиховим рудницима, на њиховим нафтним пољима, оних људи који су остали без својих удова или живота градећи железницу. […] Прича о Колумбу је по мени значајна због онога што нам казује о нама самима, о нашем времену, о одлукама које треба да донесемо за овај наш век, за наредни век.“ (Зин 2004: 82, 92)

            Едуардо Галеано, уругвајски новинар и писац, сматра да оно што повезује све државе латиноамеричког континента, почев од првих конкистадора до неоколонизатора, њихових савремених следбеника јесте пет векова систематског искоришћавања људи и ресурса. Штавише, ланац пљачке се никада истински није прекидао. У својој књизи Отворене вене Латинске Америке, даје бројне примере који поткрепљују изнету тезу, уз мноштво чињеница, крајње надахнуто представља историју овог континента као повест  једног злочина који ни данас не јењава, допуштајући да кроз исписане редове проструји битно другачија прича од оне званичне. Галеано сматра да књижевност вреди уколико је у стању да пробуди из летаргичног конформизма и натера на учествовање. Пита се (1997: 12) има ли значајнијег циља од буђења свести и откривања идентитета. Народу Латинске Америке је тако нешто преко потребно, будући да га евроатлантски империјалисти, поседници моћи годинама држе у физичком и интелектуалном ропству. Наиме, овај регион и даље служи као рудник сировина за Европу и САД; искоришћавају се резерве гвожђа, нафте, бакра, меса, воћа и кафе. Само преко примера латиноамеричког континента, од конкисте до данас може се пратити развојна линија европског капитализма.  Галеано наводи примере богатих рудника који су Шпанци, а преко њих и читава Европа годинама искоришћавали. Такав је рудник сребра у Потосију, за који се каже да је Шпанија из њега извадила довољно сребра да се направи мост преко океана. Између 1503. и 1660. године у луку Санлукар де Барамеда допремљено је три пута више од укупних европских резерви злата и сребра. Метали отети са колонијалних поседа не само да су подстакли развој европске економије, већ су га добрим делом учинили могућим. Заблуда је да је само Шпанија имала монопол над златом и сребром из својих прекооеканских колонија, како се обично сматра. Наиме, краљевство је било под хипотеком, задужено у банкама Немачке, Ђенове, Белгије, Холандије, тако да је само минимум сребра остало у економском систему Шпаније. Готово трећина је припадала Холанђанима и Фламанцима, четвртина Французима, Ђенова је контролисала више од једне петине, Енглеска једну десетину и Немачка нешто мање. Дакле, Латинска Америка је била у рукама Европе. Отимање блага праћено је систематским искоришћавањем принудног рада Индијанаца и  робова из Африке. Европа је захтевала сребро и злато. Новац се циркулацијом само умножавао и тако подстакао експанзију капитализма; буржоазија је преузела контролу у градовима, оснивала банке, производила и размењивала робу, освајала нова тржишта. Богати капиталистички центри су онда, али се ни данас у том погледу ништа није променило, опстајали и развијали на уштрб сиромашних и подређених земаља Трећег света. Занимљиво да су управо највећи произвођачи робе за извоз у Европу, или касније у САД, након што би извор капитала пресушио били заборављени и напуштени. Такав пример је управо Потоси – „отворена рана колонијалног система у Америци“. (32) Ни други рудници у Гуанахуату и Закатекасу нису доживели бољу судбину. Индијанци тих области патили су од хроничне изгладнелости  и епидемија које су их дотукле. Од педесет рудника у оквиру мексичке државе Гуанахуату остала су свега два. Половина породица  броји преко пет чланова, и живи у једнособним уџерицама. Данас представља праву туристичку мету, где туристи долазе да виде остатке некадашњег богатства, као и да посете „Музеј мумија“ у којем се налазе природно мумифицирани посмртни остаци у општинском гробљу од средине XIX и почетком XX века. (23-37) Алудирајући на ситуацију у поменутој мексичкој држави, Галеано је у књизи – Бити као они: Култура мира и неоколонијализам одсечно сажео закључке до којих је дошао у својим претходним књигама, фокусирајући се на садашњи моменат, неоколијалну атмосферу и кризу коју је петовековна доминација над остатком света изазвала:

„Господари моћи беже у прошлост и верују јој, немој и мртвој, да би порекли садашњост која се креће и мења и онемогућили будућност. Званична историја нас позива да посетимо музеј мумија. Тамо за нас нема опасности. Можемо изучавати Индијанце умрле пре много векова, и у исто време потцењивати живе Индијанце данашњице. Можемо се дивити остацима величанствених храмова из старине, док скрштених руку гледамо на тровање река и крчење шума у којима данас бораве Индијанци. Конкиста се наставља у читавој Америци, са севера ка југу. Наставља се протеривање, пљачкање и убијање преживелих Индијанаца. Наставља се и презирање: модерна средства комуникације која шире презир уче побеђење самопрезирању. У зрелој епохи телевизије деца Индијанаца играју се каубоја и ретко које од њих хоће да узме улогу Индијанца.“ (Галеано 1996: 17)

О неоколонијализму говори и документарни филм Филипеа Дијаза Крај сиромаштва? (The end of poverty?, 2008)^[26], који корене глобализације смешта на почетак XVI века, када почиње међусобно повезивање континената, али на један бруталан начин − колонизацијом, доминацијом Европљана, која убрзано напредује од Америке, до Азије и Африке. Изградња оваквог глобалног колонијалног система траје већ пет векова. Капиталистички систем и модерна епоха почињу у тренутку Великих открића, освајањем америчког континента које су водили Шпанци и Португалци. Од тог момента почиње методичан и перманентан процес искоришћавања ресурса, а истовремено колонизација људи и земље. Европске империје саграђене су од богатства украденог из колонија и од јефтине, или бесплатне радне снаге коју су обезбеђивали робови. Иако је робовласништво званично укинуто током XIX века, данас су и даље присутни његови мутирани облици − готово 80 милиона људи и даље је приморано да ради у више него ропским условима. Након политичке, формалне, независности, развијени су нови облици контроле над земљама Tрећег света, преко Светске банке и Међународног монетарног фонда, који путем концепта међународног дуга одржавају некадашње земље-колоније у потчињеном положају, спречавајући њихов развитак. Неолиберализам успева да опљачка велики број економија земаља Југа, тако што експериментише различитим праксама за држање ових земаља и њиховог становништва у трајно потчињеном положају. Запањујући је податак да економски модел који тренутно преовладава резултује ситуацијом у којој мање од 25 % људи користи више од 80 % природних ресурса на светском нивоу, док истовремено та иста мањина производи 70 % загађења животне средине.

У једном сегменту филма могу се видети рудари из Потосија, који говоре о томе како су у самом руднику подигли споменик у част својим прецима и њиховим губицима. Један од рудара прича о ужасном мита закону који је приморавао раднике да раде и по шест месеци, а да не изађу на светлост дана. Око осам милиона људи је умрло на овим просторима у таквим нељудским условима. Затим, цитира Галеана и каже да се од сребра и костију остављених у руднику могао изградити мост до Шпаније. (Diaz, 2008)

Галеано пише о златној грозници у Бразилу која амазонске Индијанце и даље држи у својеврсном ропству. Област  Минас Хераис чувала је до тада невиђене резерве злата, које су колонизатори страховитом брзином експлоатисали. Португалија је, као уосталом и Шпанија, била у зависном положају и заправо представљала само транзитну луку. Злато из колонија завршавало је у Британији, која је контролисала португалску трговину. Захваљујући томе у 18. веку место европског финансијског центра, који је до тада био у Амстердаму, заузео је Лондон. Да апсурд буде већи, ништа од злата није остајало на бразилском тлу, осим оног употребљеног за изградњу цркава и уметничких дела у оквиру њих. Колонија је давала сировине и радну снагу у неограниченим количинама. Међутим, ни то није било довољно, сматра се да је око десет милиона црнаца допремљено из Африке за рад у рудницима.[27]  (в. Галеано 1997: 51-58)

Себастијано Салгадо, мајстор документарне фотографије, пореклом из поменуте регије Минас Хераис, забележио је страдање рудара у овим крајевима. Каријеру је започео као економиста Светске банке, чији је званични циљ да повећа економски раст у земљама у развоју и смањи сиромаштво, а незванични сасвим супротан. Будући да је имао прилике да путује и да се увери у перфидну политику којом се та организација служи, Салгадо је напустио економију и посветио се искључиво документовању истине, бележењу стварних проблема држава такозваног Трећег света. Како је и сам доживео просветљење, живот и рад је посветио томе да и друге преко својих фотографија освести. Његово стваралаштво представља болно сведочанство времена у којем живимо. У својим трагањима није се ограничио само на латиноамерички континент, већ је обишао готово читав свет. Оно о чему читамо у делима Ле Клезиоа и Галеана, гледамо у документарцима Филипеа Дијаза, видљиво је и на Салгадовим фотографијама.[28] Од 1994. до 1999. године у потпуности се посветио пројекту фотографисања избеглица широм планете, у оквиру којег је 2000. године објавио књигу Миграције: Човенчанство у транзицији, где су своје место пронашли људи који су услед последица кризе, глобализације или под притиском рата отерани у прогонство. Посматрајући његова дела јасно се уочава да иза објектива не стоји незаинтересовани посматрач, који је ту да забележи ефектан тренутак, а затим окрене главу од узнемирујућег призора, већ потпуно посвећена особа пуна саосећања.[29] Због тога је један од његових страствених обожавалаца и сам Галеано, који му је у књизи Бити као они, посветио читаво поглавље – Светлост скривена на ђубришту. Диви му се управо стога што учествује у патњама других; да би забележио глад у Сахари, петнаест месеци је радио у њој. Своје најдраматичније фотографије Латинске Америке усликао је на путовању и упознавању континента које је трајало седам година:

„Салгадове фотографије нам нуде вишеструк портрет људског бола, али нас у исто време позивају да славимо људско достојанство. Сурово сликају глад и несрећу, али и саосећају и стиде се због њих. Баш нимало нису туристички излет у беду: не вређају душу човека, већ је прожимају целу да би је објасниле. Понекад нам Салгадо показује скелете, готово лешеве, којима је још једино достојанство преостало. Све су им одузели, али им је достојанство остало. И у томе лежи њихова необјашњива лепота. Нису они грозотни, беспризорни примерци егзибиционизма беде. Они су израз поезије ужаса, јер у њима лежи осећање части.“ (Галеано 1996: 64)

     

Мердевине, Себастијано Салгадо                    

Рудник злата Сера Пелгада, Бразил, 1986, Себастијано Салгадо

                                                                                 

Крај једног сна

Има места где, било да смо тамо срећни или несрећни,

није могућно вратити се, задовољити се проласком.

Ж. М. Г. ле Клезио

Данијела прати стални осећај мучнине и немоћи као некога ко гледа неправду, али није у стању да предузме и промени било шта, осим да присуствује повременим препиркама између истраживача, да на моменте и сам дигне глас као у свом предавању, што је повремено чинила и Далија, међутим све се то завршавало без икаквих последица. Помишљао је да злостављања девојака и Лили пријави полицији, или да напише чланак за La Jornadu, а онда би одустајао у недостатку храбрости, сетивши се да је овде само странац. Расправа ће утихнути, а убрзо ће џипови и пикапови плантажера јагода изаћи из земље, дугачка метална змија која ће обујмити град буком мотора и сирена, ударцима басова из звучника, и чији један крај иде дуж вртова Зоне, а други клизи губећи се на путу ка вулканима. Никога да мисли на девојке, на Лили из лагуне, затворенице својих тамничара. (Ле Клезио 2009а: 101)

Нешто га је неодољиво вукло ка овим просторима, чини се да до краја романа остаје да трага за разлогом доласка у ову земљу:

„Нисам био сигуран шта заиста тражим. Можда промену земље, или пак стварности, неку врсту стварности која није постојала у образовању које сам добио у Француској. Имао сам главу пуну бројки. Досије пун пројеката. Мањак протеина у исхрани Латинске Америке, дечји рад, експлoатација женске радне снаге, задуживање сељаштва, принудно избеглиштво ка главном граду или граници са Сједињеним Државама. Извештаји куцани на машини, техничке базе података, извештаји ОПД, ФАО, Унеска.“ (39)

Пошао је да проучава геолошке слојеве, а заправо су га омађијали људи који овде живе, упознао је потпуно другачији свет, који га је донекле и променио. Препустио се тајнама чудесног, али у исто време суровог простора, који спаја противречности – сјај и раскош малобројних појединаца с једне стране, а с друге беда и угњетавање сиромашних. Такође, био је сведок покушајa измештања из такве атмосфере примером заједнице Кампоса чији су становници настојали да организују живот за себе, далеко од уобичајених друштвених норми. Након уништења Емпорија и Кампоса, Данијел осећа тескобу и порив да напусти ово место које је наставило свој живот као да се ништа није догодило, као да Моисесова идеја и Хадијев врт нису никада постојали. Све се наставља по устаљеној шеми:

„Код падобранаца је недеља дан као и сваки други. Камиони су ујутру рано покупили жене и децу и одвели их у јагоде. La Jornada је најавила, нови расади су дошли из Сједињених Држава, које је послао Strawberry Lake. Ове године ће бити јагода по свачијем укусу, немачких, чилеанских, швајцарских, оних из Сједињених Држава, од којих чувена клондајк, која је златни рудник за плантажере. […] Имао сам утисак да је сада простор ослобођен за све оне који желе да узурпирају лагуну, бездушне предузимаче, труле адвокате који командују својом армијом Падобранаца, подводаче Вртова и Зоне и јањичаре који сваког јутра пролазе камионом и отимају товаре деце да их баце у јагодњаке.“ (166,167)

Завршетак романа открива један од разлога зашто се упутио баш у долину Тепалкатепека. И сам је то сазнао тек након година лутања када је претурао по хартијама које су остале након мајчине смрти, пронашавши писмо никада уручено, а упућено његовом оцу са поштанским кодом панамског канала. Није га упознао, мада је знао да није преминуо у рату како се причало. Поглавље Не знамо ни дан ни час почиње Данијеловим сећањем на Хадија и заједницу Кампоса, као и његовом припремом за последње путовање. Носталгија га је вукла ка Уранији, сневаној земљи из детињства, којa је на кратко оживела у Долини. Ипак, на крају одустаје од поновне посете Долини не желећи да скрнави сећања којa су једино што је од давнашњег сна преостало. Међутим, од других је сазнао да је ситуација годинама бивала све гора, економска криза и доминација банака учиниле су своје, број емиграната се непрестано повећавао. Емпорио више није постојао, барем не под тим именом и на старом месту. Центар знања је измештен у нови бетонски комплекс изван града.^[30]Уместо одласка у Долину, пожелео је да поново види острво Полумесеца: Гледајући га са хиљаду метара, лагуна је предивна. Може да личи, коме је дух склон сањарењу, огледалу преокренутом под ноћним небом. На млечно плавом, врхови острваца  плове као сазвежђа, од острва Амбергриса до стена Табако, Коломбус, Москито. (206)

Путовање је завршио посетом Далији и њеном склоништу за угрожену децу и жене у Порторику. Своју депресију и незадовољство светом у којем се обрела она је претворила у делатну, истинску револуционарну енергију. Коначно је остварила оно о чему је маштала, да помаже онима којима је то било преко потребно. Подредила је сопствени живот животима других, склањала је девојке са улице, неговала заражене сидом, злостављане жене и сирочад. На једном од предавања које је Дон Томас организивао у златно доба Емпорија, под насловом Револуције, Хектор, револуционар из Сан Салвадора, говорио је о ономе што је доживео – смрти монсињора Ромера, студентским побунама и репресијама. Далија је тада бранила бискупа Оскара Ромера – глас оних без гласа, човека који је говорио за оне које је црква морала да заштити. Заборављене, оне које богати и моћни гледају као непријатеље. (99) Штитио је и залагао се за сиромашне, устајао против социјалне неправде, убистава, прогањања и тортуре. Убили су га под оптужбом да је терориста. Далија је у свом говору оптужила владу САД-а за убиство Ромера, изасланике ЦИА-е које је послао Роналд Реган.^[31] Као да је тада кроз њу говорио сам дух бискупа: И имали смо утисак да је монсињор Ромеро присутан међу нама, да је говорио и за њих, за Падобранце из канала, за жене и децу, погурену међу јагодама, затворене у хладњаче. (100) Данијел је био прилично резервисан према Хекторовој револуционарној дружини, сметао му је недостатак самилости и разумевања који је код њих постепено уочавао, као и то што нису били способни да брину о сопственим породицама. Парадоксално, једино Далија на крају остаје истинска и доследна револуционарка:

„За њу, само је то било важно, осим њеног сина: револуција која долази, борба Порторика против јенкијевског империјализма. Неговала је лик Чеа мученика, не романтичну фотографију Алберта Дијаза Гутиереза, званог Корда, која се налази на свим мајцама на свету, него Чеа у боливијској селви, неколико недеља пре смрти, грозничавог, с великом брадом, прљавог одела, као да је спавао на перону. Већ обележеног својом судбином.“ (83)

Кроз лик Данијела, Ле Клезио раскринкава многе савремене митове, митове о револуционарима, утопистима, антрополозима, туристима, писцима-авантуристима који  залазе на ове просторе. Данијел и Далија на крају више не верују у револуцију као колективни чин, као могућност да се једним великим покретом свет промени из корена и учини бољим местом. Ипак, резигнација и мирење са ситуацијом за њих нису прихватљиви, оно што преостаје јесте сан, који живот чини могућим и подношљивим, да је бољи свет некада постојао и нада да индивидуалне борбе усамљених герилаца једног дана могу довести до промене:

„У међувремену, најсиромашније области планете и даље се губе у сталним ратовима и беспарици. Постоји само велики покрет егзодуса, нека врста великог таласа који се стално ломи о препреку границе. Нема се разлога за оптимизам. Ипак, оно што нас још увек спаја, Далију и мене, и што нам даје наду, јесте увереност да је земља Уранија заиста постојала, и да смо јој били сведоци.“ (212) 

Жене носе робу на тржницу, Еквадор, 1998, Себастијано Салгадо

Литература

Аристотел 1988: Aristotel, Politika, Zagreb: Globus.

Арсенијевић 2010: Ј. Арсенијевић, Између антрополошког песимизма и оптимизма у драмама На отвореном друму Стива Тешића и Блуз за месију Артура Милера, Крагујевац: Наслеђе, 15/1, Крагујевац, 81-96.

Арсенијевић 2011: Ј. Арсенијевић, О варварима у доба (пост)колонијализма, у: Д. Бошковић и М. Анђелковић (уред.), Друштвене кризе и (српска) књижевност и култура, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 93-122.

También la lluvia, режија Bollaín, Icíar, улоге: Gael García Bernal, Luis Tosar and Karra Elajalde. AXN, Alebrije Cine y Video, Canal+ España. 2010. DVD.

Валчић-Лазовић 2011: N. Valčić-Lazović, Glad za slobodom, у: Sve što (ne) kažem pogrešno je: savremeni svetski pisci / разговоре водила N. Valčić-Lazović, Beograd: Službeni glasnik, Radio-televizija Srbije.

Галеано 1996: Е. Галеано, Бити као они: Култура мира и неоколонијализам, Београд, Ваљево: Гутенбергова галаксија, Ваљевска штампарија.

Галеано ²⁵1997: E. Galeano, Open veins of Latin America: five centuries of the pillage of a continent,  Monthly Review Press: New York.   

Галовић 1998: J. Galović, Ciklus o Kecalkoatlu, у: M. L. Portilja, Trinaest astečkih pesnika, Beograd: Paideia.

Diaz, Philippe, режија, The end of poverty?, наратор Martin Sheen, Cinema Libre Studio, 2008, DVD.

Зин 2004: H. Zin, Istorijski ogledi o američkoj demokratiji, Novi Sad: Svetovi.

Crom, Nathalie. Entretien avec JMG Le Clézio : “La littérature, c’est du bruit, ce ne sont pas des idées.” Télérama, мај, 2007. http://www.telerama.fr/livre/entretien-avec-jmg-le-clezio-la-litterature-c-est-du-bruit-ce-ne-sont-pas-des-idees,34562.php, 15. 08. 2012.

Ле Клезио 2005: Ž. M. G. Le Klezio, Afrikanac, Beograd, Ne&Bo.

Ле Клезио 2008: Ж. М. Г. ле Клезио, Дијего & Фрида, Вршац: КОВ

Ле Клезио 2009а: Ž. M. G. Le Klezio, Uranija, Beograd: IPS Prosveta

Ле Клезио ²2009б: J. M. G. Le Clézio, The Mexican Dream Or, The Interrupted Thought of Amerindian Civilizations, Chicago and London: The University of Chicago Press.

Мамфорд 2009: L. Mamford, Priča o utopijama, Čačak-Beograd: Gradac K.

Мелетински 2009: Ј. М. Мелетински, Увод у историјску поетику епа и романа, Београд: СКЗ.

Милошевић ³1989: N. Milošević, Marksizam i jezuitizam, Beograd: Biblioteka XX vek.

Парис 2010: E. Paris, Tajna istorija jezuita, Beograd: Metaphysica.

Портиља 2005: M. L. Portilja, Tajne starog Meksika: drevni Meksikanci u hronikama i pesmama, Beograd: Metaphysica.

Сиоран 2008: Е. Сиоран, Пад у време, Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Стојановић 2003: Д. Стојановић, Рајски ум Достојевског, Београд: Филолошки факултет у Београду, Чигоја штампа.

Тодоров 1999: Tz. Todorov, The conquest of America: the question of other, University of Oklahoma Press.

Интернетски извори

http://www.youtube.com/watch?v=pktOXJr1vOQ&feature=channel_video_title, 15.07. 2012.

http://www.guardian.co.uk/global-development/2012/aug/08/peru-seeks-new-relationship-mining-companies, 19.08. 2012.

http://www.amazonasimages.com/sebastiao-salgado, 10. 08. 2012.

ABOUT (IM)POSSIBILITY OF UTOPIA IN LATIN AMERICAN AREA:

OURANIA AND MEXICAN DREAM BY J. M. G. LE CLÉZIO

Jelena N. Arsenijević Mitrić

Summary

Literary works of J. M. G. Le Klézio and Eduardo Galeano reflect clear aspiration to re-examine and question the colonial undertaking in Latin American region, but also to expose new, improved and apparently disguised forms of colonialism in that area today. Galeano, Uruguayan writer and journalist, deals with these issues in the book Open veins of Latin America: five centuries of the pillage of a continent and To be like them, and Le Klézio in the novel Ourania and anthropological and historian study Mexican dream: or, the interrupted thoughts of Amerindian civilizations. Both authors present awareness of the devastating impact of capitalistic expansion started in XVI century, which also marked the beginning of the modern age, and the process of globalization. The crisis, of which we today more and more discuss, presented in all fields, is above all the moral crisis. Euro-Atlantic imperialism of modern times seeks out new ways to prolong the crisis and manage it more efficient, whether through international organizations, large corporations or some states, which striving to create for themselves an isolated island, utopian landscape, but at the expense of happiness and liberty of the rest of the planet. This aspiration and the concealment of truth for centuries led to the situation that we actually all live in today – dystopia.

Key words: J. M. G. Le Clézio, E. Galeano, S. Salgado, Latin America, utopia, crisis, (neo)colonialism, European imperialism, capitalistic expansion

---

[1] pandorajelski@yahoo.com

[2] Oвај рад је део истраживања која се изводе на пројекту 178018 Друштвене кризе и савремена српска књижевност и култура: национални, регионални, европски и глобални оквир који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

[3] Ле Клезио, у Африканцу, открива и откуда, између осталог, фасцинација индијанским светом. Са тим тајанственим простором упознао се преко фотографија свога оца који је једно време боравио као теренски лекар на рекама Гвајане. Пловио је рекама Мазаруни, Есекуеибо, Купурунг, Демерара. Очев фотографски запис оживљава у пишчевој машти:

„Али ова земља је огромна, она још увек не припада у потпуности људима. На његовим фотографијама се осећа усамљеност, напуштеност, и утисак да је додирнуо најудаљенију обалу на свету. […] На фотографији се види прамац пироге како плови низ реку, гледам је и осећам ветар, мирис воде, чујем, упркос брујања мотора, звуке инсеката у шуми и предосећам напетост која се рађа пре мрака. На ушћу рио Демерара, непрерађени шећер се товари, помоћу чекрка, на зарђале теретне бродове. А на плажи се губе таласи од проласка бродова, док ме два индијанска детета посматрају, дечак, од око шест година, и његова једва мало старија сестра, обоје имају велики стомак због паразита, а њихова веома црна коса подшишана је као да су им ставили шерпу на главу, равно, до обрва; и ја сам изгледао тако у њиховим годинама. Успомена на та два индијанска детета која су, с гримасом на лицу због сунца, стајала на обали реке посматрајући мог оца, била је једини траг његовог боравка у Гвајани. Као и све те слике још увек дивљег света, који се назире дуж река. Тајанствен и непостојан свет, у коме владају болести, страх, и насиље копача злата и трагача за благом, свет Индијанаца који пропада, у коме се чује песма безнађа.“(Ле Клезио 2005: 42, 43)

Очево искуство га је делом инспирисало да се и сам запути у чудесне пределе Латинске Америке:

„Касније, дуго после тога, отишао сам у земљу где живе Индијанци, на обали река. Упознао сам сличну децу. Свет се без сумње много променио, реке и шуме су мање чисте него што су биле у младости мога оца. Међутим, учинило ми се да сам схватио шта је он осетио када се упустио у авантуру при искрцавању у луку у Џорџтауну. И ја сам купио пирогу и путовао сам у њој стојећи на прамцу с раширеним прстима на ногама, како бих се боље држао, имао сам у рукама дугачки штап којим сам махао, гледао сам корморане како полећу испред мене, слушао сам како ми ветар фијуче у ушима и како се одјек мотора са чамца губи у густој шуми.“ (44)

Гвајана је још увек у поседу Француске, као једина територија Европске Уније у Јужној Америци. Поједина племена, међу којима су Паликур, Галиби, Аруак и друга, боре се за опстанак настојећи да живе изоловано од европеизираних центара.

[4] У грчкој митологији Уранија (Небеска) је једна од девет муза, заштитница астрономије и филозофије. Веровало се да је у стању да предвиди будућност према позицији звезда. Често је приказивана како држи глобус у једној, а показивач у другој руци.

[5] Данијелово детињство делом представља реминисценцију на детињство самог аутора, ратно окружење у Ници где је као мали одрастао. У уводном поглављу романа Тужбалица о глади, Клезио се сећа сопственог одрастања у рату. Оно што се трајно урезало у памћење јесте неописива, раздирућа глад, сензација која га прати читавог живота у виду снажне трауме, која је оставила ожиљке и на одређени начин га изобличила:

„Али, сећам се да сам био гладан. Сећам се да сам био крај пута кад је стигла америчка војска и да сам, заједно сам другом децом, јурио путем поред њихових камиона и да смо викали chewing gum– жвакаћа гума. […] Увек се потресем кад видим снимак деце крај пута, негде у свету, која пружају руке и моле за храну, јер се сећам да сам и ја то радио. Написао сам Тужбалицу о глади да бих евоцирао ту стару, скривену успомену моје личности кад сам био мало, изгладнело људско биће које очекује да му војници нешто подаре. […] Никад нисам заборавио тај осећај глади. Заиста знам шта значи бити гладан. Мислим да сам био у стању да попијем моторно уље колико сам био гладан. Једном сам видео у Панами децу како из канте пију моторно уље. То је нешто веома битно у мом животу јер познајем глад, осетио сам је. Можете се осмехнути и сматрати то наивним, али то је укорењено дубоко у мени. То разумеју они који су то преживели. Мислим да се много људи сећа тог доба, а тога има много и данас. Ратови никад нису престали, има их свуда. Свуда има и гладне деце крај путева.“ (Валчић-Лазовић 2011: 229)

[6] „Реч утопија обично означава ону крајњу тачку људске лудости или људске наде – залудни сан о савршенству у Земљи Недођији или рационалне покушаје преуређења људског окружења и његових институција, као и побољшања његове несавршене природе, ради проширења могућности свакодневног живота.[…] Мор је објаснио како утопија може да означава или грчку еутопију, што значи добро место, или аутопију, што значи непостојеће место.“ (Мамфорд 2009: 11)

[7] Да је реч о изузетно снажном пориву, потреби за Аркадијом укорењеној у људском бићу, сведоче и многобројни уметници који су се кроз историју књижевности изнова окретали и на своје начине обрађивали овај мотив – Хомер, Хесиод, Платон, Теокрит, Вергилије, Овидије, Данте, Тасо, Спенсер, Милтон, Мор, Шекспир, Ф. Бејкон, Сервантес, Кампанела, Волтер, Русо, Џ. Харингтон, Е. Кабе, В. Морис, Х. Џ. Велс, Замјатин, Хаксли, Орвел, У. Легвин, Љоса, Пекић и други. Код Достојевског, на пример, можемо говорити о својеврсној опсесији. Занимљиво је да се међу његовим јунацима сан о златном добу јавља чак и код најокорелијег нихилисте као што је Ставрогин, јунак романа Зли дуси. Идентичан сан снева и Версилов у Младићу. Мисао о рају јавља се у већини његових романа али и у причама, наглашена је у Сну смешног човека и у новели Кротка. (Опширније о овој проблематици код Достојевског – види Стојановић 2003)

[8] Рафаел бежи из црквеног интерната у којем је завршио након смрти мајке. Хади, као уосталом и сви у овој колонији, тражи душевни мир склањајући се од рата, лудила које је потом уследило, а онда и породичне трагедије. Ефраин је преступник којег гони полиција. Адхара је побегла из клинике за душевне болеснике.

[9] Ово схватање Ле Клезио потенцира у већини својих романа, у којима често прати процес одрастања и индивидуације својих ликова, који углавном успевају да одрже везу са својим првобитним бићем и самим тим непатворену везу са светом који их окружује, на тај начин успевајући да се отму отуђењу. То је случај у роману Пустиња, Златна рибица, Онича, Terra amata, Тужбалица о глади и другим. Деца су често главни јунаци његових прича.

[10] Clinopodium laevigatum

[11] Кроз сличну, својеврсну иницијацију пролази и Џефри, јунак Клезиоовог романа Онича, који у својој потрази за изгубљеним светилиштем Аро Чукуа доживљава метаморфозу у којој осећа невероватну блискост са земљом и народом Мероа. (в. Арсенијевић 2011: 114) Овакви паралелизми у Клезиоовим романима, међу наизглед различитим ликовима на супротним странама света, указују на дубоку промишљеност у стварању карактера и наративних нити, али и на осећање да је читав свет океанска целина у којој постоји скривена смисленост и међусобна повезаност.

[12] „За индијанску мисао, свет је постојао не једном, већ више пута, као последица више узрока. Оно што се звало прво стварање земље, збило се пре много миленијума. Укупно су постојала четири сунца и четири земље, који су претходили садашњем периоду. У тим добима, званим Сунца, по старим Мексиканцима збила се извесна еволуција у спирали, у којој су се појављивали, сваког пута све бољи, облици људских бића, биљака и хране. […] Свако доба или сунце завршава се увек једном катаклизмом. Али, уместо да се историја понови, фатално истоветна са пређашњом, нови циклус, који се спирално развија, доноси боље облике.“ (Портиља 2005: 16, 17)

[13] Рене Филип-Милер, аустријски писац и историчар, о таквом подухвату пише изузетно похвално у књизи Моћ и тајна језуита.

[14] Што је у складу са одлуком трећег концила у Лими из 1583. године, у којем се урођеници називају децом и варварима.

[15] Овакво подвајање заступао је још Аристотел, филозоф којем се и данас клања већина европских интелектуалаца, а у периоду антике, средњег века, ренесансе и класицима важио је као неприкосновени мислилац, чија се свака реч морала поштовати. Његова антропологија почива на два типа људи. У спису Политика износи став да је једнима од природе дато да буду господари, а другима слуге. Ропство је по њему нужно и не треба га доводити у питање: „Роб је жива имовина. […] Јер онај који по нарави не припада себи него другому човјеку, тај је по нарави роб.“ (Аристотел 1988: 7, 8)

[16] У ангажованом есеју Рага, приступ једном невидљивом континент, Ле Клезио се сели на супротан крај света, Океанију, где такође открива мрачне стране антропологије и њене спорне акције. Како сам каже, у интервјуу за часопис Телерама, присуство антрополога за народ који тамо живи представљало је праву пошаст. Антрополози су кроз своје научне радове допринели томе да се колонијални систем само још чвршће успостави. (Crom 2007) С друге стране, у сопственим антрополошким разматрањима Ле Клезио доводи у питање давање превласти, у историји западне мисли, рационалне логике над логиком митског мишљења оличеном у усменом приповедању, сновима и бајкама.

[17] Васко де Кирога – бискуп Мичоакана од 1543. године, замишљао је да у дело спроведе идеални град из Утопије Томаса Мора.

[18] У Оничи, симбол таквог вечног женског, које чува у себи сећање на везу са прецима, представљен је у лику неме девојке Оје.

[19] „Индијанци и магарци, све је то исто.“ „Нема Индијанца који уради три ствари заредом.“

[20] У лику Кецалкоатла препознајемо неке од одлика културног јунака – прапретка – демијурга, онако како га дефинише Мелетински  (2009: 34).  Реч је о централним ликовима митова о стварању у којима они рађају (преци), праве (демијурзи) или набављају (културни јунаци) природне и културне објекте установљавају социјалне и религиозне институције. Имајући у виду поменуте функције блиски пандани су му: у грчкој митологији – Прометеј и Херкул, у сумерско-акадској – Гилгамеш, у скандинавској – Один и Тор, као и бројни тотемски преци у митовима Централне Аустралије. Назив Перната змија указује на тотемског претка.

[21] Више о томе види у Циклусу о Кецалкоатлу (Галовић 1998: 194-204)

[22] О Мексичкој револуцији, као првој социјалној револуцији која је обележила почетак новог доба, Ле Клезио пише у прологу књиге Дијего & Фрида. Иако, 5. oктобра 1910. године, Дијаз слави стогодишњицу Независности, у Мексику се ништа није променило још од пада Индијанаца у руке шпанских конкистадора. Неколико hacendadosа, великопоседника, разделило је међу собом огромну површину земље, на којој владају као прави тирани, тлачећи остатак становништва управљају селима, присвајају реке, чак имају и сопствене железничке пруге. Осим тога, Мексиком још увек владају странци. Американци у свом поседу држе руднике и фабрике цемента, гвожђаре и индустрија оружја припада Немцима, текстилна производња Француској, а прехрамбена Шпанији. Енглези и Белгијанци држе монопол над железницама, а петролејска поља својина су америчких династија – Дохени, Гугенхајм, Кук. Отуђени од традиционалне, домородачке културе и уметности, Мексиканци су и у том погледу потпали под утицај Европљана, штавише стидели су се и презирали сопствену баштину. Међутим, ситуација се знатно променила након устанака који се предводили Виља и Запата. Мексико Сити је освануо у сасвим новом светлу и атмосфери слободе и враћања сопственом идентитету. Мексиканци поново откривају традиционалну уметност, музику и поезију која слави јунаке револуције. Враћају се вредностима мексичке цивилизације из времена пре доласка Шпанаца. У двадесетим и тридесетим годинама XX века град постаје плодно место за уметност и нове идеје. Дијего и Фрида, између осталог, стоје и као симболи тог изузетног доба препорода. (в. Ле Клезио 2008: 11-17)

[23] Изузетак је Покрет запатистичке војске националног ослобођења (EZLN) из јужне мексичке државе Ћијапас, који је 1994. године повео устанак. Реч је о герили аутохтоног индијанског порекла, потомцима Маја, која се побунила против угњетавања староседелаца које траје још од првих освајача, а наставља се и данас у условима неоколонијалне доминације која ускраћује право на земљу, на школовање у духу традиције, на прописно лечење становништва, посебно деце која неухрањена умиру од излечивих болести. Нафтне компаније и велике корпорације одузимају им обрадиву земљу и на тај начин их приморавају да животаре као просјаци на сопственој територији.

[24] Код Ле Клезиоа су честе слике оваквих прогона. У Оничи пратимо изгнанство племена Аро Чукуа, док у роману Пустиња читамо о сеоби Туарега кроз сурове пустињске пределе. С том разликом што становнике дугиног села, како их је Хади назвао, племе Кампоса, чине људи придошли са различитих страна света, које не повезује заједничко порекло, већ сан о бољем свету у којем се живи другачије „Дошли су одасвуд, са севера и југа, из дубине Канаде или Средње Америке, разнородан народ свих боја, а сада, под тешким подневним светлом, изгледали су сиви.“ (157)

[25] Реч је алузији на острво Утопија из Моровог истоименог романа које има облик полумесеца.

[26] http://www.youtube.com/watch?v=pktOXJr1vOQ&feature=channel_video_title, 15. 07. 2012.

[27] О положају рудара и ситуацији данас говори и вест о недавним протестима у Кахамарки, провинцији Перуа, поводом отварања рудника злата – Конга, чија изградња прети да загади околину и водене ресурсе. Десет особа је погинуло, а више од двадесет повређено. Влада је прогласила ванредно стање. Неколико хиљада демонстраната сукобило се са полицијом и напало градску кућу. Поучено вишегодишњим искуством пљачкања земље и искоришћавања радне снаге, сасвим је природно што се становништво одлучило на побуну. Наравно, већински власник рудника је америчка фирма „Њумонт“ из Колорада. Слична ситуација поновила се у провинцији Еспинар, недалеко од Куска, бивше престонице народа Инка. Такође је 29. маја 2012. године проглашено ванредно стање након што су две особе убијене у протестима против отварања рудника бакра, који је у власништву Швајцарске.

http://www.guardian.co.uk/global-development/2012/aug/08/peru-seeks-new-relationship-mining-companies, 15.08. 2012.

[28] Званични сајт који уређује са својом женом Лелијом Уаники Салгадо посвећен његовом стваралаштву http://www.amazonasimages.com/sebastiao-salgado, 10. 08. 2012.

[29] Већ само летимичан поглед на његове фотографије указује да се Салгадо разликује од већине комерцијалних фотографа-туриста у служби потрошачког друштва, хладнијих од објектива иза којег се крију, у трци за новцем и наградама. У том контексту битно је поменути случај Кевина Картера, фотографа из Јужне Африке, који је за своју „спектакуларну“ фотографију из Судана добио Пулицерову награду 1993. године. Усликао је потпуно изгладнели дечји костур како пузи ка логору Уједињених Нација, километар удаљеном, док га иза леђа вреба лешинар који чека да дете умре како би му постало плен. Пошто је обавио своју „дужност“, фотограф је напустио место злочина. Три месеца након тога извршио је самоубиство.

[30] Сличну потресну промену једног света знаног од раније препознајемо и у роману Онича.  Наиме, Оничу из Фентановог детињства, након низа година, заменила је слика грађанског рата који букти, срушених кућа и колоне избеглица.

[31] Далија подсећа на јунакињу из Ониче – Мау, која такође не припада револуционарној организацији, али је дубоко свесна праве природе ствари и пати због неправде коју види око себе. (в. Арсенијевић 2011: 111-114)